Lazarus Saturday and Vrbica in Los Angeles, March 31 2007

Васкрсење Лазарево и Врбица у Лос Анђелесу, 31. март 2007

У суботу Праведнога Лазара, 31. марта, у Лос Анђелесу је пре подне служена Света Литургија а увече је служено вечерње са опходом око цркве.
Тропар празника:
Опште васкрсење пре страдања Свога потврђујући,
из мртвих си подигао Лазара, Христе Боже.
Стога и ми, попут деце носећи знамења победе,
Теби, Победитељу смрти кличемо:
Осана на висинама, благословен који долази
у име Господње!
Света Литургија је почела у 10ч а Епископу су саслуживали: прота-ставрофор Илија Дајковић, јеромонах Дамаскин, протојереј Никола Чеко, јереј Борисав Јегарски, јеромонах Јован и јереј Норман Косановић.
После Литургије пререзан је славски колач свечарима међу којима је био и Епископ Западноамерички Максим.
Потом је у црквеној сали послужен ручак за све госте.

Овим речима Црква прославља Васкрсење, на данашњи дан почаствованог, Светог Лазара. А истовремено, овим пројављује дубљи смисао и чуда његовог васкрсења и црквеног празника који се повезује с њим. Дакле, пројављује то да ово Господње чудо није само један догађај из Лазаревог живота, него и праобраз заједничког Васкрсења целокупног рода људског. Међутим, исту истину коју Црква изражава богословским песништвом, тачно исту, изражава и једним другим језиком: сликарским језиком иконописа.
Православни иконопис посветио је Светом Лазару две иконописне теме. Једна се односи на Господње васкрсење Лазара. Друга је посебна икона Светог Лазара лично, као јерарха, епископа Критског.

Ова тема је јеванђелска и историјска. Заснована је на приповедањима Јеванђеља (Јн, 11, 1-44), и није првенствено символичка представа. Представља изображење историјског догађаја који се одиграо у конкретном месту и времену. У Витанији, месту у којем је обитавао пријатељ Господњи са својим сестрама, неколико дана пред страдање Господње. Дакле, икона Лазаревог васкрсења садржи следеће конкретне историјске чињенице: 1. Оно што се дешава, одиграва се изван Витаније која се назире у даљини. 2. Види се гроб са кога људи склањају надгробну плочу. 3. Лазар се види унутар гроба усправљен или како седи, умотан завојима. 4. Један од насликаних на икони носи рукав стављен преко носа, како би избегао непријатан мирис који сви очекују од једног четверодневног мртваца. 5. Онај који склања плочу с гроба изгледа да улаже велики физички напор да би по­дигао терет камена. 6. Пријатељи, суседи и ученици посматрају задивљени. 7. Марта и Марија се клањају Господу и љубе му ноге с благодарношћу. 8. Исус је присутан и позива Лазара благосиљајући га својом десном руком. Он је доминантна личност композиције која даје сликарству и неке друге одлике које превазилазе историјске датости и узводе икону на један виши ниво, на који ћемо се ускоро осврнути. У сваком случају, већ у овим историјским датостима иконе, улаже се покушај да се покаже како је Исус извор моћи и живота. Сликарство као уметност вида а не слуха, као уметност простора а не времена, не може поседовати покрет и акцију, нити нам може дочарати да чујемо: „Лазаре, изађи напоље“. Међутим, уместо тога, може пронаћи погодан тренутак у којем је Исус заузео сведржитељски став као Господ живота и смрти, и гледајући ка Његовом мртвом пријатељу, блистајућих очију, енергично пружа руку и благосиља га, и ова благодат, коју му даје, јесте и живот Лазарев.

Сваки историјски детаљ, који се приказује на икони Лазаревог васкрсења, приписује се по техници познатом визан­тијском стилу који ствара један други ниво паралелан историјском, један ниво есхато­лошки, који се утемељује следећим детаљима:
1. Мртви Лазар нема пасиван став, него се савија према Господу у ставу послушања, као да је његово васкрсење резултат послушности пропадљиве природе Исусу, који се на икони одвећ показује не само као историјски Исус, него и као ехатолошки Христос Господ, коме су сви послушни. Тако се објашњава сведржитељски став, којим смо видели да икона представља смерног Исуса. Дакле, православни иконопис поседује једну специфичну ви­зију која уноси историју у Есхатон. Гледа историјске догађаје, али иза њих има визију њи­ховог есхатолошког „краја“, њиховог усавршења.

Ови есхатолошки елементи, који сапостоје са претходно наведеним историјским одликама представе, сједињују време и простор, не приказују га испарчаним, и обједињују историју и Есхатон у једној личности историјског Исуса, који је васкрсао Лазара, а истовремено је свемоћни Син Божији који долази, Сведржитељ. Тако се васкрсење Лазарево, православно насликано, односи на икону не само васкрсења једне људске личности, једне личности Лазара, него и на Васкрсење целокупног људског рода и преображење целокупне твари. Ево, дакле, смисла празника којег пројављује црквено песништво и химнографија. Међутим, на њега, ништа мање, указује и сликарски језик Цркве.

Другим речима, можемо рећи да је иконописац учинио оно што чини живопис кад слика Христа у Његовим појављивањима након Васкрсења. Представља га са ранама на ребрима, рукама и ногама. По овим ранама су га препознавали ученици, без обзира што се појављивао преображен „у другом телу“. Гледајући и додирујући ове ране, Тома је исповедио: „Господ мој и Бог мој“! Дакле, спајали су два Христова начина постојања: а) онај пре Васкрсења и б) овај након Васкрсења „у другом обличју“, захваљујући једном и само једном Телу Његовом, које није престало ни након Васкрсења да носи исте ране Његове љубави. Његова крсна смрт из љубави, која се на икони пројављује и изражава с ранама, давала му је један и јединствен идентитет којим смо га препознавали. Христово Васкрсење и задржавање ранâ Његовог страдања након Васкрсења показује да иако ће свака пропадљивост бити уништена, остаће они знакови који Светитељу дају црквени идентитет, буду­ћи да произлазе из односа који су га заувек спојили са Христом и Црквом. На Христу су остале ране. На Светом Лазару су остали трагови његове смрти. Господ је интервенисао на његовој смрти и васкрсао га је из љубави, и сада ми, чланови Цркве, признајемо одмах Лазареву икону, будући да поседује знаке који му дају црквени идентитет.

Овде надаље долазимо на велику тему православног подвижништва. Јер кроз подвижништво ћемо претворити историју од историје одрицања и пада у историју слагања с Богом и покајања. Подвижништвом ће се изразити према вани, и конкретно кроз тело (значи конкретним радњама које се свакако врше кроз тело, које се не могу извршити у одсуству тела), наша воља за слагање с Богом и вољом Његовом, које је спасење и вечност човека и творевине.
А сав овај хришћански етос веровања у Васкрсење и васкрсну наду која из њега проистиче, пројављује нам икона Лазара Четверодневног и Пријатеља Христовог. И наш скуп њему се моли да посредује Господу Живота да нас спаси од пропасти. Од сваке пропасти, личнога греха, страсти, заједничког греха који неизбежно води у еколошку катастрофу, да нас спаси од пропадања здравственог, од пропадања осећања љубави, од пропадљивости последњег непријатеља, смрти. Да посредује још у Господа Живота да нас се сети у Страшни Дан и да нас позове близу Себе у Светлост Васкрсења, као вечне пријатеље Његове, као Његовог пријатеља Лазара.