Свети Сава у Финиксу (Аризона), 28. јануар 2007

Прослава дана Првог Српског Архиепископа и Просветитеља Саве

У недељу, 28. јануара, у цркви Светог Саве у Финиксу, служена је Света архијерејска Литургија у храму препуном верника чији је пастир протојереј-ставрофор Јанко Трбовић. Он је у 10 часова са народом дочекао епископа на улазу у храм, те је служба почела, на којој је одговарао парохијски хор. На крају је био опход са литијом око цркве, да би у наставку уследио свечани банкет у црквеној сали. Саслуживали су свештеници: Јанко Трбовић, Душан Вавић и Тимотеј Тепшић, а чтецирали ипођакон Марко Марушић, Иван Вуксановић и Ђорђе Радаковић са десетак дечака-чатаца. Ове године кум славе је био Илија Марковић. Да слава буде веома свечана потрудили су се посебно Душанка Прајс са Колом српских сестара, као и председник цо Бранко Срејић. У славском програму је учествовала дечија група, од најмлађег узраста до петнаест година, рецитујући песме у част Светога Саве, певајући химне, и играјући традиционална српска кола.
Чланови хора са диригентом су одржали састанак са својим епископом, консултујући се око начина литургијског певања. Том приликом је закључено да литургијско певање прати литургијску свештенорадњу (праксу, покрет) чиме је искључено да хор постане самостална и самодовољна група уметника. Химнографија иде с ону страну естетског и психолошког доживљаја, и постаје словесна служба и бого-служење. Певање није само себи сврха него је у сврси и функцији нечег другог: евхаристијског заједништва пуноће народа Божијег са Христом у Духу Светоме. За следећи пут је договорено да се јасно установе основни критеријуми правилног начина појања на Литургији.
Неколико речи о Светоме Сави.
Тропар Светоме Сави, који се у Савиној Служби пева и до данас, спевао је познати песник химнограф Теодосије Хиландарац. У тој надахнутој песми Свети Сава је окарактерисан овим речима:
Пута који води у живот
Наставник и Првопрестолник и Учитељ био јеси,
Светитељу Саво!
Јер дошавши најпре,
просветио си Отачство твоје,
и препродивши Светим Духом освећена чеда твоја,
засадио си их као маслине у мисаоном Рају,
зато си постао сапрестолан Апостолима и Светитељима...

"Теодосије је овакву карактеристику лика и дела Светог Саве могао узети од свога предходника Доментијана, који је био непосредни ученик Савин. Доментијан, пак, могао је овакав опис Савине личности и делатности чути скоро дословно од јерусалимског патријарха Атанасија II (патријарховао од 1224. до 1236. када је мученички пострадао од Арапа), који је сличним речима окарактерисао Архиепископа српског када је први пут дошао у Свету Земљу (1229.г.). Патријарх јерусалимске "Мајке Цркава" осетио је у Светоме Сави велику личност и схватио свестраност његовог дела у српским и другим народима оног времена, па га је први и назвао "Апостолом и истинским делатељем у винограду Господњем" (а виноград је овај свет ); и још :" Пророком " (богонадахнутим учитељем) и "Просветитељем света".

Овако виђење и оцена Савине личности и  и делатности очигледно  да су широко биле распрострањени  још за  Савина живота, не само у српском  народу, него и у другим крајевима православног света кроз које је пролазио Сава Немањић. Шта више , ово се може рећи  и за хришћане римокатолике (Сава лично умирује угарско-латински савез уперен против Србије: путује  по Латинском царству сасвим мирно : шаље свога изасланика папи у Рим), на чак у извесној мери и за муслимане оног доба (не без разлога Доментијан спомиње  да је каирски султан Саву уважавао  и називао га "правим Божјим човеком").

Поменимо  зато још и неке карактеристике  које спомињу  касније  генерације његовог народа. Писци нашег средњевековља не престају понављати Савине врлине и заслуге за свој народ, за Цркву и Државу, за народну веру  просвету и културу. "Он свагда Христом сијаше као сунце  украшаван божанственим врлинама...Вођен свагда Духом Светим,  беше  диван небу и земљи и чудесним анђелима небеским и људима земаљским, ходећи без порока и творећи правди свома: зато се  слави од небеских и земаљских бића..."

Оваке карактеристике  о правом Архипастиру и Просветитељу српском  сусрећу се у Србији и касније током турског ропства ,затим у Западним српским крајевима, у  Карловачкој  митрополији  и по свим крајевима  српске Дијаспоре. Овом "најлепшем српском детету", како га јеназивао владика Николај (Велимировић), српски народ је приписао све што је добро и честото било у народном животу  и поднебљу свих српских крајева. Зато недавно с правом рекао песник да је "српска географија опредмећена Савина биографија" (Матија Бећковић). Поклоништво  светом и светлом  Савином гробу  у Милешеви, током прва три векка(1237- 1594) најбоље је показивало народно осећање  величине Савине неумрле личности и значај  његовог бесмртног дела. Трагични догађај спаљивања моштију Светог Саве на Врачару (1595. године) показао је како су и Турци гледали на његову улогу и утицај у српском поробљеном али духовно непокореном народу. Ипак, Синан-паша се преварио кад је мислио да ће ломачом уништити лик и дело Савино у Србима. Јер, по речима истог песника, "врачарско  ватриште постало је српско духовно огњиште" кроз следећа четири века наше историје, када се "загробно мучеништво Савино на врачарском поришту спојило са мучеништвом српског народа."

Ово светосавско непобедиво мучеништво "Царства ради небескога" пројавило се било и на великом Косовском разбојишту, када се свесно мучеништво косовског Кнеза Мученика и косовских јунака показало као свенародно определење руковођено Савиним духом жртве за вечно и непролазно (отац Јустин Поповић).
Било је то оно судбинско српско, хришћанско определење које траје од Косова до Јадовна, а које је било само остваривање Савине жеље:
"Хоћаше све сместити у Царство Небеско", како вели његов животописац.

Конкретно, личност  Светог Саве остала је дубоко уписана по његовим  личним, људским, и  монашким подвизима - у Светој Гори и Студеници и њиховим испосницама.  Ту је млади Рацко као монах Сава  силазио у  све бездане дубине  људског  бића и живота, у тајне људског срца и душе, пред којим   и  у којима само дубоке личности  не посрну  и не устукну. Зато је после и био тако редак познавалац човека и народа, што сведочи  и његове  толико људске, дубоко хришћанске и богомудре   Жичке  и  Студеничке беседе.
(Они пак  који у наше  време мисле  да сам  собом и својим комплексним и отвореним фрустрацијама "тумаче" Савину христолику личност и "мере" га по  својој мери, такви уствари тек причају "приче о себи  него о Сави, или по Павлу:" сами себе собом мере и собом тумаче...").  

Савин сусрет са живим Богом у Христу Богочовеку, његово благодатно, рецимо слободно: исихастичко искуство богочовечанског заједништва, пружило му је сву ону ширину и дубину у пастирском и архијерејском раду по своме народу - најпре током десетогодишњег игумановања у Студеници (1207 - 1217), када је као народни духовник, учитељ и просветитељ пропутовао скоро сваки кутак и заселак српских крајева: и такође, и још више, током следеће десетогодишњице архиепископовања у Жичи (1219 - 1229), када је деловао ако архипастир и црквено-народни организатор и препородитељ по "свим Српским и Приморским земљама", како стоји у његовој архиепископској титули. То су две најплодније Савине десетогодишњице рада, са два различита, али узајамно допуњујућа положаја служења и жртвовања себе Богу и људима, своме народу у Цркви и држави, на пољима православне вере и духовности, изворне хришћанске просвете и свечовечанске културе.

Путујући апостолски по своме народу и просветитељски га учећи и преображавајући, Свети Сава је кренуо најпре од манастира, тих исконских жаришта наше црквено-народне просвете, културе и лепоте. парадоксално је али тачно, да су у српском народу управо манастири били свенародна саборишта и училишта (светосавски манастири никад нису зналу за "клаузуре" западних монашких редова и клостера) - праве вере и праве просвете.
Српске цркве и школе функционисале су кроз векове онако како их је основао и служио Свети Сава. Као што су опет, на свој начин, у међусобно сношљивој и плодној симфонији функционисали односи Српске Цркве и српске државе, јер је Свети Сава истовремено био и црквотворац и државотворац за све Србе свуда.

Но значај и величина Савина не ограничавају се само на српски народ, већ се протежу и на друге Словене и на многе наше суседе. Његов допринос православној Византији и Цариградској Цркви био је велики, и можда ни до данас јо није довољно оцењен. Путујући апостолски по своме народу и просветитељски га учећи и преображавајући, Свети Сава је кренуо најпре од манастира, тих исконских жаришта наше црквено-народне просвете, културе и лепоте. парадоксално је али тачно, да су у српском народу управо манастири били свенародна саборишта и училишта (светосавски манастири никад нису зналу за "клаузуре" западних монашких редова и клостера) - праве вере и праве просвете.


Српске цркве и школе функционисале су кроз векове онако како их је основао и служио Свети Сава. Као што су опет, на свој начин, у међусобно сношљивој и плодној симфонији функционисали односи Српске Цркве и српске државе, јер је Свети Сава истовремено био и црквотворац и државотворац за све Србе свуда.

Но значај и величина Савина не ограничавају се само на српски народ, већ се протежу и на друге Словене и на многе наше суседе. Његов допринос православној Византији и Цариградској Цркви био је велики, и можда ни до данас јо није довољно оцењен. Српски Архиепископ, као истовремено и велики духовник и добар дипломата, није испољио никакву нетолеранцију или ускост. Напротив, како је правилно примећено, "у њему се Исток и Запад сједињују кроз хармонију која задивљује" (Епископ Николај Велимировић), што потврђују и његова путовања и односи како са западним тако и са источним суседима. Савино лично доживљено и за народ промишљено опредељење било је: За изворну јудео-хришћанску, библијско-црквено верску традицију, али исто тако за грчко-римско философско, државно-правно и културно наслеђе, како га је стваралачки продужавала православна Византија. За познаваоце Савине личности и његових писаних дела, за свако дивљење остаје његово животно познање и укорешеност у библијско, пророчко-апостолској атмосфери живљења и понашања, (Доментијан га, на крају Житија, справом, назива "српским Мојсијем" и "равноапостолом"), али истовремено и у најбољим токовима грчке патристике, која је стваралачки искорстила све најбоље из хеленске традиције, као што је опет од византијског друштва Сава усвојио и на свој народ применио достигнућа римско-византијске државно-правне традиције" (Еп. Атанасије Јевтић, "Пут који води у живот - или о значају Светога Саве").