Visit to Seattle (WA)
Посета Парохији у Сијетлу (Вашингтон)
July 20-23, 2007

У периоду од петка до понедељка, 20-23. јуна, Епископ Западноамерички Максим je посетиo дечији камп у Џексону и Парохију Светога Саве у Сијетлу. У парохији у Сијетлу је током Литургије унапредио у степен протојереја о. Илију Балаћа, месног пароха.
После Литургије је уследио фестивал Српски дани.
Seattle је највећи град у северној области Пацифика ( Pacific Northwest) САД. Смештен је у америчкој држави Вашингтон између Puget Sound и језера Вашингтон, на 108 миља (174 km) јужно од америчко-канадске границе у King County, чије је и седиште.
Епископ Максим је са свештеником Илијом Балаћем у суботу, 21. јула, обишао југоисточни део "евер грин" (вечито зелене) државе Вашингтон. Најпре су обишли градић Вилкесон и цркву Свете Тројице коју је, почетком 20. века (1904), основао Епископ Тихон, потоњи патријарх Руски и нови Исповедник Православља. Потом су продужили брдовитим пределима ка северној страни планине Рејиниер (Mount Rainier National Park), на чијим врховима и обронцима још увек има снега, а и магле, док је током зиме тај пут затворен. Застали су крај маленог Типсу језера (Tipsoo Lake), а пре тога је било скретање за чувени скијашки центар Crystal Mountain, а потом су зашли у Веначи националну шуму (Wenachee National Forest). Поподне су преко града Јакиме (Yakima) приспели у Три-сити (Tri-cities), три града, са одредиштем у Паско (Pasco) на реци Колумбији (Columbia River). Тамо су у јединој православној цркви тога краја, Светога Нектарија, обавили чин венчања Игора (Гвера) и Марине (Жуљевић).

На организовању црквеног живота у Сијетлу међу првима је радио Архимандрит Севастијан Дабовић, први православни свештеник рођен у Америци, који је ширио Јеванђеље по Новом Свету, стварајући нове црквене заједнице од Сијетла до Минеаполиса, Џексона до Бјута и многим другим местима. Када је реч о његовом раду на Северном Пацифику, ево шта о њему пише Александар Валенс: Father Sebastian’s first assignment was as missionary in the Pacific Northwest. During this time he established churches in Portland, Oregon, and Seattle, Washington. A historical account of the latter parish records: Life was relatively bleak for many of the first Orthodox in these parts and they jumped at the chance to form a church when it was offered to them by the Russian bishop in San Francisco via an itinerant missionary, Fr. Sebastian Dabovich, a multi-talented Serbian-American priest-monk fluent in English,
Russian and Greek. His work in Seattle left its impression on the people there. The Jerisich family, in particular, noted Father Sebastian's ministry, as recorded in an article published in The Diocese of the West’s publication The Vision: The Orthodox Church in America was faced with ministering to the faithful in a variety of languages. Fortunately God raised up his servants for the task. Two of those servants were Fathers Sebastian Dabovich and Michael Andreades. Fr. Dabovich was a nativeborn American of Serbian parents; Fr.
Andreades was a Greek from Asia Minor who spoke Russian. Both these men ministered to the Jerisich family: Fr. Dabovich baptized Mrs. Jerisich, and Fr. Andreades ministered to Mr. Jerisich in his final illness.
Црквено-школска општина Светог Саве основана је 1953. године. У споменици Епархије америчко-канадске, која је издата поводом тридесет година манастира светог Саве и шездесет година епархије, налази се честитка поводом јубилеја манастира, у којој се наводи: "Новооснована црквено-школска општина Светог Саве", у потпису Rev. Miomir Dubak, Seatle Washington. Свештеник Дубак, 12. јуна 1953. године, извештава архијерејског намесника Владимира Мрвичиног: "Синоћ је црквено-школска општина одржала седницу на којој су донете следеће одлуке: 1) Ускраћује се свака даља помоћ из црквено-школске благајне свештенику Миомиру Дубаку, пошто се не може колонија тиме оптерећивати и за то нема средстава. 2) Да се сума од 700 (седамстотина) долара која је остала у благајни и коју је отац Дубак сакупио идући од немила до недрага по свим брдима Вашингтона и Бритиш Колумбије, задржи у благајни све док се некад у будуће евентуално побољшају прилике и да се употреби за изградњу цркве или за какву другу нужду у колонији."
Само месец дана касније, 21. јула 1953. године, свештеник Дубак се поново обраћа протојереју Мрвичину са нешто оптимистичкијим вестима: "Благодарећи Господу Богу и Вашим мудрим свештенобратским саветима и помоћи, створена је овде српско православна богомоља и отслужена је прва света литургија. Приличан број народа присуствовао је служби у прошлу недељу... Кућа је купљена за 9,750 долара... Поред куће има и један велики плац на коме би се могла подићи црква. Ово имање се налази на најлепшем делу града и центар је за велику већину нашег живља... Сама капела је довољно пространа да може да прими око 60 особа. Олтар и иконостас су дивно урађени, благодарећи помоћи овдашње руске православне цркве. Милина је погледати ову црквицу. После три месеца, октобра 1953. године, свештеник Дубак поново пише протојереју Мрвичину и жали се: "Код мене мука и невоља. Отворио сам цркву за безбожнике. Дошли су прве недеље на литургију из комунистичке радозналости, да виде шта је то купљено, каква је то кућа и капела. И сви честитали и нестали у магли. Позову ме кад неко умре а они преко Србобрана објаве: Хвала нашем месном православном свештенику оцу Миомиру Дубаку на извршеном опелу и дивном опроштајном говору." Даље у писму свештеник Дубак каже: "Ја нећу да напустим ову стражарницу у пустињи духовној и националној ", и предлаже: "Можда би било добро да се овде упути неки рођени Американац, калуђер, који би могао ићи од куће до куће и без бриге за издржавање себе и породице, без тражења икакве плате... Ради тога братски молимо све меродавне и заинте­ресоване факторе, у првом реду архијерејског намесника и више црквене власти за одлуку шта треба урадити. По свему судећи, свештеник Дубак је после извесног времена напустио  парохију у Сијетлу.
Архијерејски намесник Владимир Мрвичин, 9. фебруара 1962. год. упутио је писмо председнику црквено-школске општине Ристи Јонлићу и члановима одбора са напоменом да увек пазе да су црквено-школска општина; да им православни свештеник одржава службу чешће; ако је могуће да направе аранжман са свештеником у Ванкуверу да барем једном месечно служи свету литургију за њих; да одржавају школу; да не уносе политику у цркву. „Хришћански живот и пут нека буде ваша политика; одржавајте традицију, фолклор, уметност, песме и игре, историју и језик...“, саветује им прота. Пред Ускрс 1962. године, епископ Дионисије је такоже упутио писмо управи  црквено-школске општине и ставио им до знања да им је доделио свештеника Ђорђа Увалића из Ванкувера да им служи свету службу и да се побрине за црквену школу.
(извор: С. Спасовић, Историја Српске Православне Цркве у Америци и Канади 1941-1991, Београд 1997, 328-330).