Посета и служење у Аркадији, Лос Анђелесу, 18. март 2007

Четврта Недеља у Аркадији, Лос Анђелес.
У недељу, 18. марта 2007. у парохији Христа Спаса у Аркадији (Епископија Новограчаничка) служена је Света Архијерејска Литургија којој је началствовао Епископ Западноамерички Максим. Том приликом свештенику и верницима је пренео поздраве и благослове њиховог надлежног епископа Г. Лонгина. Ова парохија је основана пре четрдесетак година, српског је духа и елемента јер се у њој служи само на српском језику, а њој је служен помен краљу Петру. Имала је одличну фолклорну групу.
Света Литургија је почела у 10.30ч а епископу су саслуживали свештеници протојереј-ставрофор Илија Дајковић и о. Борислав Јегарски. Одговарао је хор са народом, а прислуживали су студенти теологије Борислав Петрић и Вук Миљановић. о. Илија Дајковић је ову парохију опслуживао тридесетак година.
На Литургији је епископ Максим беседио о прочитаном Јеванђељу и о. Светом Јовану Лествичнику, а онда је говорио и о Светом Епископу Жичком Николају, новопрослављеном светитељу. После Литургије, приређен је ручак у црквеној сали, а Епископ Максим је одговарао на многобројна питања верника.
У четврту недељу Поста, слушајући два одломка из Светога Јеванђеља, а пре тога из посланица светог апостола Павла, ми сазнајемо смисао празника у ову четврту недељу Часне и Велике Свете Четрдесетнице-Ускршњег поста, али и смисао свеколикога нашега живљења на земљи. Тога дана Црква слави спомен светога преподобнога игумана Синајске Горе Светога Јована, названога Лествичник јер је написао знамениту књигу о духовном животу под насловом Лествица или још пуније Рајска Лествица.
Која је кључна идеја тог пребогатог списа по имену Лествица?

Лествица – идеја да људски живот није статичан, него динамичан. Идеја о путу спасења, о путу живота као једној лествици која узводи са земље на небо, другим речима идеја о поступности тога пута, о томе да је то пут који претпоставља постепени органски раст одоздо навише, дубоко је библијска, откривења идеја. Тај динамизам се показује не као пуко ходење у непознатом правцу, него као «подвиг», кретање нагоре, то јест излажење изван себе, и кретање ка Узроку нашег бића, то јест Личноме Богу. То најбоље показује чувена синајска икона Лествице, где се види да је нико други него сам Христос, коначно одредиште и дестинација пута. Лествица је необичан спис, препун духовних поука и савета како да човек победи себе, властити «селф» и его, и да се сусретне са Другим.
Дакле, икономија Божја, домострој спасења врши се у етапама, поступно, као једна лествица, лествица небеска која силази на земљу да би земљу претворила у небо, да би човека који је отпао од благодати и пуноће живота сад поново узвела до изгубљене пуноће, до изгубљенога раја, али и не само то него му даровала један потпуно нови квалитет који није постојао пре оваплоћења Логоса.
Прошавши све друге степенице благодатне лествице на крају се стиже до завршне, последње или прве, до степенице богочовечанске љубави која значи и пуноћу живота, радости и блаженства и коначно остварење назначења човековога, коначно испуњење човека свим божанским животом, свим божанским благодатним даровима, свим божанским енергијама. То је уствари степен који се дарује човеку потпуне преданости вољи Божјој и само светитељи Божји, само прави, довршени и савршени хришћани налазе се на томе степенику благодати и љубави.
Преподобни Јован Лествичник је својим богонадахнутим учењем и личним искуством, пошто се четрдесет година подвизавао у Синајској суровој пустињи, Духом Божјим родио плејаде монаха за Царство небеско. Своје благодатно искуство је на ненадмашан начин записао на страницама своје Лествице. Он нам човек приказује и тајну личног усвајања спасења, дарованог свету и човеку у Христу, као поступно усвајање, као узлажење уз једну велику духовну благодатну лествицу где човек да би пропутио онај пут који је Христос Богочовек пре њега пропутио само у обрнутом правцу; као што се Логос Божји очовечио сада и човек треба да се обожи.

     On this fourth Sunday of the Great Lent, after hearing the two parts from the Holy Gospel and before that, the Epistle lesson of St. Paul, we come to learn the meaning of the Feast Day being commemorated today (this fourth Sunday of the Great and Holy Forty Day-Pascha Lent), but we also come to learn the meaning of our whole life on earth.
     Today our Church commemorates (and celebrates) Venerable Abbot of Mount Sinai, St. John of the Ladder, who is so called because of the renowned book that he wrote under the title: The Ladder of the Divine Ascent (or the Ladder of Paradise).

     Therefore God’s economy, the economy of salvation, is carried out in stages, gradually, step by step; the ladder of heaven descends to earth so that earth may become heaven, this way a man who has fallen away from the life of grace and the fullness of life, now again through the ladder, is able to ascend to this last fullness – to the last paradise, but a man through the ladder is given a whole new quality which did not exist before the Incarnation of the Logos.

Having climbed up all the steps of the grace filled ladder, at the end, one arrives to the last and finishing step (which also is the first step) – the step of theanthropic (God-man) love which also means the fullness of life, joy, and a blessed and final fulfillment of man’s designation. This fulfillment is man’s completion with (and in) Divine life, with all Divine grace filled gifts, with all Divine energies. In reality, this is a step that is given to a man who submits himself totally to the will of God; and only saints of God, that is real, completed, and perfect Christians, are on this level (degree) of grace and love.

     The Ladder of Divine Ascent tells us that it is possible to change the character of man. Through so called “metaphysical change” of the body, the Ladder leads us toward…

This quality is the deification of man’s nature and his personal union with God in the God-man (Theanthropos) Christ. By the way, the creation of the world, as we know from the Biblical narrative about the Creation, is also a ladder of gradual creation and revelation of God’s glory. This way also in the life of the Savior, the mystery of His Messianic Person, His Person as Theanthropos (God-man), the salvation of the world has been revealed to the world, gradually, step by step, more through the prefigure (foreshadows) rather than openly and triumphantly, so that in the end through His death and His Resurrection, through the descent of the Holy Spirit and founding of the Church, His Glory was shown in His fullness as the Only-begotten of the Father, Who is full grace and truth.

     Thus, dear brothers and sisters, according to the inspired teaching and the personal experiences and witness of the venerable John, this great teacher of monastics, a man who for forty years lived an ascetic life in the harsh Sinai desert and with the Spirit of God, bore Pleiades (a great group of monastics) of monastics for the Heavenly Kingdom; who wrote his grace filled experience in an unequivocal way on the pages of his Ladder; this man then shows us a mystery of personal acceptance of salvation, the salvation that is given to the world and man in Christ, as gradual embracing, as ascent upon one great spiritual and grace filled ladder where man needs to, in order to travel the way that before him Christ Theanthropos (God-man) traveled just the other direction, as the Logos of God became man, a man needs to be deified (become God like by His grace)…of course, a man, that is everyone of us, needs to with our personal faith and love, our willingness, our desire to embrace this gift of salvation that is given to us; and this is accomplished in having a man (us) climb the ladder of faith, ladder of love, ladder of virtue.

     The first step of this mysterious and at the same time close to us ladder, begins with a struggle to attain virtues which to us today appears to be almost unattainable, but according to St. John of the Ladder, they are only the first step – that is the step in estrangement to the world, denial of the world. Understandably, with all these ascetic, spiritual expressions of the Ladder’s writer, one needs to have a correct approach to its interpretation so that one has a correct understanding of the depth of his thought. Of course, we know well that we cannot deny the world as God’s creation, as the gift and blessing from God, because God Himself does not deny it. He not only does not deny it but He so loved it that He sent His Only-begotten Son that whoever believes in Him, said the evangelist John, should not perish, but should in His Name have everlasting life. This is why Christ came for the life and the salvation of the world; that world which is beauty, harmony, adornment, cosmos, which is a great hymn of God’s glory, the reflection of Creators beauty. That world we cannot nor do we dare to deny. It is our world and God’s world. It is our home that needs to be the workshop of our salvation, the world which needs to be a Paradise again, as it was at the beginning; that it becomes the Church; that it becomes the Body of Christ; the temple of the Holy Spirit; home of the Most Holy Trinity.

     With this designation, in that perspective, the world is a dear gift of God to man and his real home; as this world in which we prepare ourselves for life eternal, it is so with the transfigured and saved world that is going to a place of eternal life – a new heaven, a new earth, heavenly Jerusalem that does not need created sun nor light, for according to the vision of “God-seers” the Lamb of God Himself – Christ Theanthropos will be light that will shine and enlighten all and everything, whole mankind and whole creation. But, the world as it is separated from God, its state without grace; the state without God is a prerequisite for faith, for repentance, and salvation.

     The trouble is that with inattentiveness, spiritual slumbering, even if we by the grace of God advance a few steps in the spiritual ladder of which St. John of the Ladder numbers thirty, we fall all the way to the bottom of the ladder, thus we have to make that first step over again. But, if we truly yearn for the Face of God, if we give thanks to Him for the gift of salvation, if we give thanks to Him for everything that He has done and is doing of us in His Church, if this truly fills our hearts, then we will again and again have the will and disposition to set on a new beginning. Trusting that God will with His hand hold us, support us and lift us up to Himself, that we again step on that salvific ladder that leads from earth to heaven; the ladder that leads from the world that lies in evil to the world that is reborn, transfigured, enlightened with God’s grace, filled with Him, permeated with His salvific presence and His love.