ЕПИСКОП МАКСИМ У ПОСЕТИ ЏЕКСОНУ И САКРАМЕНТУ

Oд 2. до 4. децембра 2006., Епископ Западноамерички Максим је боравио у Беј ерији (the San Francisco Bay Area), те посетио цркву Успења Богородице у Сакраменту, цркву Свете Тројице у Мораги и Православни теолошки институт Патријарха Атинагоре на Универзитету у Берклију. У суботу 2. децембра 2006, владика се сусрео са протом Василијем Цвијановићем и Роном Радаковићем, потпредседником Епархијског савета. Потом је посетио свештеника Стевана Тумбаса из парохије Светога Саве у Џексону у пратњи Рона Радаковића. О. Стеван је примио госте у свом дому и показао им властити виноград. Он сам припрема и производи вино "шираз", a по благослову свог епископа припремио је за идућу годину јед ну количину вина за причешће, за потребе парохија у Западноамеричкој епархији. Тако ће се, ако Бог да и благослови, по први пут на евхаристијски трпезама наших парохија наћи домаће (не куповно!) вино - плод труда благочестивог свештеника и тиме и народа, као принос вредних руку хришћанских. Занимљиво је да једна од лоза коју узгаја о. Стеван потиче из Далмације и пренете је у Калифорнију са српским и хрватским исељеницима почетком двадесетог века, а и породица Тумбас је српска из Далмације... Симболици нема краја. Остаје само да се о. Стевану придруже и други те да се овај благословени посао распространи, јер узгајање винове лозе и производња вина јесте благослов Божији, те није чудо да су кроз историју многи манастири производили своје вино.

У поподневним часовима је епископ Максим са Роном Радаковићем стигао у Сакраменто, Фер Оакс. Том приликом је служено вечерње у цркви, а у наставку је епископ разговарао са присутним народом на разне теме. После тога се састао председником ЦО и као и са свештеником Данетом Поповићем и ђаконом Вилијамом.
Кад је реч о парохији у Сакраменту, ево шта je прота Миладин Гарић испричао Епископу Максиму.
Парохија у Сакраменту је основана негде 1955. Прота Гарић је у Енглеској у Лондону је рукоположен 1953, за ђакона за Видовдан а на Ивањдан за свештеника. Док је Миладин као лаик био у Енглеској тад га је тамошњи прота Радован Миљковић подстицао да буде свештеник. Иако се Миладин томе опирао прота није одустајао. Десило се у то време да је Епископ Николај Жички (Велимировић) долазио у Лондон поводом освећења наше цркве у Лондону.

Прота Миљковић је саветовао Миладина да од српског епископа Дионисија за САД замоли за одобрење да га рукоположи Владика Николај. На послати телеграм у коме је тражено поменуто одобрење епископ Дионисије је негативно одговорио. Тако је та ствар за једно време одложена. Ипак, када је у Лондон дошао владика Јован Шангајски (Максимовић) на прославу Видовдана, на наговор проте Миљковић писмо је поново  послато и овог пута је уз ургирање пријатеља у Америци тадашњи Епископ Дионисија одобрио рукоположење, па је Еп. Јован (Максимовић) рукуположио Миладина. Отац Миладин пристаје да оде у Ванкувер (Канада) на молбу тамошњих верника. Није имао никаквих одежди, па је свратио у Хамилтон код проте Ђуре Вукелића, који му је позајмио једну одежду. Док је путовао Канадом пронашао је једну радња која продаје потребне ствари за олтар. Тамо је купио путир и дискос и са тим дошао. Код Руса је онда ишао, који су одавно тамо имали парохију. „Никад нисам дошао да има све. Од ништа сам кренуо“. О. Миладин је у Канаду дошао са својом супругом, грчким бродом, после десет дана путовања, године 1953.

У Сакраменту је о. Миладин дошао као гост 1959. године, поводом освећења старе цркве коју су православни Срби били купили од протестаната. Парохијани су га тада запазили и упознали, а онда су га после пола године и позвали да буде њихов свештеник пошто су остали без пароха (били су неки привремени, а један од њих је направио неку грешку, па се ишло и на суд, те је протеран да се није смео ни вратити у Калифорнију). О. Миладин је радо дочекао прелазак у Калифорнију јер му је канадска клима јако сметала, као и тамошње кише. Дошао је 1960. у децембру а Владика Дионисије је потврдио тај избор и постављење. Било је то доста тешко време, а велика количина новца је трошена на оправку цркве. Народ је позајмљивао (не прилагао) за цркву, али се бојао да му се новац неће вратити. Ипак, мало по мало, испаћен је дуг за ту прву цркву. Међутим, ускоро се почело размишљати о исељењу пошто је тај крај постао ризичан услед насељавања црначког становништва.
Требало је купити ново имање за изградњу цркве. Једног дана неко је обавестио проту Миладина да се један човек, родом из Истре, налази у болници, који је иначе долазио на српске приредбе, а био је ветеринар, додуше не Србин и не православан. Прота Миладин га је обишао, што је овог веома обрадовало. Почели су разговор о цркви, током којег је прота поменуо да се тражи одговарајућа локација и земљиште. Тај човек се насмејао и рекао: „Кад изађем из болнице продаћу вам дивно земљиште за цркву“. По изласку из болнице прота га је обишао, а овај је учинио како је и обећао. Договорили су се око цене: сто хиљада долара. Томе су се обрадовали сви Срби у Сакраменту, и пристали на куповину. Занимљиво је да је кроз два месеца вредност имања дупло скочила, па се супруга Истранинова жалила да су сувише јефтино продали, али је њен муж био доследан у својој одлуци.

Стара црква је продата протестантима за 247.000 долара. У то доба је било 10 процената интереса, па су новац одмах ставили у банку. По продаји је договорено да се у старој цркви може служити још годину дана. Служили су сваку недељу ујутру, а протестанти су долазили после нас Срба. Кад је саграђена хала, на горњем спрату, где су данас канцеларије, направљена је капела и у њој је служено док није завршена црква. За три године је отплаћена. Тих година је "бинго" био у пракси па је хала коришћена и у те сврхе.
Садашња црква је саграђена за неких две године. Градња је почела 1981. године и прво је урађена хала и парохијска кућа. Потом су 1983. урађени планови, нађени су и контрактори, па су у мају 1983 почели градити цркву, а завршили је у септембру 1984. године. Унутрашњост је уређивана даље током времена. Потребно је било наћи архитекту, који би цркву урадио у византијском стилу. Преко једног Руса који је повремено долазио у цркву ступили су у додир са неким Украјинцем, рођеним у САД. С њим је договор остварен, прота му је показао слике наших црква, конкретно цркву у Бирмингему (копија српске Лазарице) , после чега је он направио дивне планове, за 20.000 долара.
Освећење је било у октобру 1984. године, а обавио га је Е пископ Западноамерички Григорије (Удицки). Први председник ЦО био је Милош Ковач, и то дуг низ година. Освећење је било свечано и јако лепо, а свештеника је било из целе Америке, земљака са источне обале, а и народа је било много. Одржан је и велики банкет, у хали парохије. Сам Епископ Григорије био врло добар пастир, иначе врло скроман у животу. Парохије је обилазио често, отприлике 2-3 пута годишње, лепо је проповедао и поучавао народ. Долазио је својим колима. "Једном, недеља ујутро, говори прота Миладин Гарић, ја дошао код цркве, кад видим на паркингу неки "трок" (ауто-камп-кућица), и приђем, кад оно - владика. Он сиромах у томе живео. Шта вам је то? А он вели да му тако највише одговара, да док путује по парохијам не свраћа у хотеле"... Није био строг, захтевао је да све буде на свом месту. У проповеди би се „занео“, али у друштву је био савршен за конверзацију. И енглески и српски је говорио. Био је и духовит... Боловао је, али није много полагао пажње томе, није ишао докторима, није се лечио, и отишао је пре времена. Прота Миладин и покојни Влади Мрвичин су били први сведоци његовог скромног и честитог живота.

Тако говори стари прота Миладин, уистину "ставро-фор" (крстоносни), о тешким временима настанка, градње и развитка парохије у Сакраменту, живе Цркве Божије и живих људи православних на западу Америке. Нека Господ свима онима који настављају дело о. Миладина и његових парохијана-оснивача, подари слогу, јединство, снагу, надахнуће, вољу и љубав према Богу, ближњима и Роду Православноме.